Ekskretorni sistem čoveka

Maturski rad iz biologije

Anatomija bubrega

Оставите коментар

Telesne ćelije neprekidno u krv oslobađaju otpadne supstance koje se moraju izlučiti, ili ukloniti, pre nego što se nagomilaju i ispolje toksično dejstvo na organizam. Pri sagorevanju ili oksidaciji masti i ugljenih hidrata dolazi do njihovog razlaganja, i kao krajnji proizvodi nastaju ugljendioksid koji se izbacuje preko pluća, i voda, ukoliko se uopšte može tretirati otpadnim produktom, koja se takođe uklanja preko pluća, i to u iznosu od oko pola litra dnevno. Kao jedan od glavnih sastojaka belančevina javlja se azot koji se ne može odstraniti kao gas, ni kao amonijak (NH3), jer je krajnje otrovan za sva tkiva, pa se izbacuje u vidu uree. Dakle, bubrezi igraju veoma važnu ulogu u ekskreciji tako što filtriraju krv i izdvajaju otpadne materije, odnosno štetne produkte metabolizma (mokraćna kiselina, kreatinin, fenoli i drugo), i one materije koje su normalni sastojci krvi, ako se u krvi nalaze u suvišnim količinama (joni natrijuma, kalijuma). Oni takođe uklanjaju višak vode iz krvi, održavajući njenu zapreminu i sastav stalnim.

bubrezi

U mokraćne organe (organa uropoetica) spadaju:

1) bubrezi (renes) u kojima se mokraća luči;

2) mokraćni putevi koji služe za odstranjivanje mokraće.

Mokraćnim putevima pripadaju:

1) bubrežne čašice (calices renales);

2) bubrežna karlica (pelvis renalis) koja predstavlja početni, prošireni deo mokraćnih puteva;

3) mokraćovod (ureter) kojim mokraća iz bubrežne karlice odlazi u mokraćnu bešiku;

4) mokraćna bešika (vesica urinaria) koja predstavlja privremeni rezervoar za mokraću;

5) mokraćna cev (urethra) kroz koju se mokraća iz mokraćne bešike izbacuje napolje u toku mokrenja.

Bubreg (ren) je parenhimatozni organ, pasuljastog oblika, smešten u loži koja se nalazi u retroperitonealnom delu trbušne duplje, bočno od kičmenog stuba. Mezodermalnog je porekla, kao i njegovi izvodni organi, i oni postaju od suženih delova prasegmenata, odnosno od prasegmentalnih drški. Zadnja strana bubrega naleže na mišice zadnjeg trbušnog zida, a preko prednje strane prelazi parijetalni peritoneum zadnjeg trbušnog zida. Na središnjem delu njegove unutrašnje, konkavne ivice nalazi se ovalni otvor – hilus bubrega (hilus renalis). Kroz hilus se ulazi u bubrežnu duplju (sinus renalis) u kojoj se nalaze bubrežna karlica, bebrežne čašice i bubrežni krvni sudovi. Bubrezi, koji predstavljaju parne organe, leže u visini dvanaestog grudnog i prvog i drugog slabinskog pršljena – „bubrežni pršljenovi“. Desni bubreg ima niži položaj, jer ga naniže potiskuje veliki donji režanj jetre, koji naleže na njegov gornji pol, tako da njegov donji pol dopire do sredine tela trećeg slabinskog pršljena. Prednja strana bubrega je konveksnija od zadnje. Ona je upravljena napred i upolje.

Strane bubrega:

1) prednja(facies anterior);

2) zadnja(facies posterior).

Ivice bubrega:

1) spoljašnja (margo lateralis);

2) unutrašnja (margo medialis).

Polovi bubrega:

1) gornji (extremitas superior);

2) donji (extremitas interior).

Gornji polovi međusobno su udaljeni oko 8cm, a donji polovi oko 12cm. Na gornjem polu bubrega leži nadbubrežna žlezda. Kod čoveka bubrezi su dugi 12cm, široki 6cm, a debljine 3-4 cm. Bubreg je težak 120-200g.

Bubreg u njegovom normalnom položaju održavaju njegova sudovno-živčana peteljka, intraabdominalni pritisak i omotači bubrega.

Bubreg obavijaju tri omotača:

1) facijalna čaura, ili bubrežna fascija (fascia renalis);

2) masna čaura (capsula adiposa);

3) fibrozna čaura (capsula fibrosa).

Fascijalna čaura je najpovršniji omotač bubrega. Potiče od duboke fascije trbušnog zida (fasciae transfersalis) koja se kod spoljašnje ivice bubrega cepa u dva lista –prednji (fascia prerenalis) i zadnji list (fascia retrorenalis). U predelu gornjeg dela bubrega fascijalni omotač se produžava naviše i obavija nadbubrežnu žlezdu. U predelu donjeg pola bubrega prednji i zadnji list fascijalnog omotača su labavo srasli, pa bubreg između njih može da sklizne naniže (lutajući bubreg – „ren mobille“).

4

Masna čaura ili lojna čaura je srednji omotač bubrega. Razvija se posle osme godine života. Tanja je ispred nego iza bubrega i predstavlja sloj masnog tkiva, koje je u polu-tečnom stanju.

Fibrozna čaura je tanka opna koja naleže na površinu bubrega i s njim je spojena tankim slojem rastresitog vezivnog tkiva. Sastoji se od guste mreže kolagenih snopova, tako da poseduje određenu elasticnost i dozvoljava neznatno povećanje bubrega. Od njih (kolagenih snopova) se odvajaju nastavci koji ulaze u masnu čauru i izdeljuju je na deliće. Na zdravom bubregu može lako da se oljušti.

Prednju stranu desnog bubrega pokrivaju skoro potpuno desni režanj jetre, desni ugao kolona i, pored samog hilusa, descendentni deo duodenuma. Levi bubreg pokrivaju spreda  želudac, slezina, levi ugao kolona i rep pankreasa. Želudac je odvojen od prednje strane levog bubrega i od repa pankreasa peritonealnim špagom, opornjačkom kesom (bursa omentalis).

Bubrezi cine samo 1% telesne mase, ali trose 25% energije u telu – sto ukazuje na njihovu vitalnu ulogu. Oni filtriraju oko 1,3l krvi u minuti. Sva krv u telu protiče krozbubrege svakih 10min, tako da se krv filtrira 150 puta na dan. Oni čuvaju svaku supstancu iz krvi koja se može ponovokoristiti i uzimaju 85l vode i drugih materija iz svakih 1000l krvi, a izbacuje samo 0,6l u vidu urina. Bubrezi takođe čuvaju se sve aminokiseline i glukozu iz krvi i 70% soli.

Sastav bubrega – na uzdužnom preseku bubrega uočavaju se dve supstancije koje se razlikuju po boji i građi, a to su središnja (medulla renis) i periferna (cortex renis).

Središnja supstancija – srž bubrega (medulla renis) je ružičaste boje i grade je Malpigijeve i Ferajnove piramide. Malpigijeve piramide (pyramides renales Malpighii), kojih ima 8-10 u svakom bubregu, raspoređene su u tri frontalna sloja – prednji, srednji i zadnji, tako da se na frontalnom preseku bubrega vide samo 3-4 piramide, koje leže u sloju koji je zahvaćen presekom. Od baza Malpigijevih piramida koje su okrenute ka spoljašnjoj ivici bubrega, pružaju se upolje šiljasti nastavci, čiji broj za svaku piramidu iznosi oko 500—600. Ovi nastavci se nazivaju Ferajnove piramide, ili zrakasti deo režnjića kore (pars radiata lobuli corticalis). Vrhovi Malpigijevih piramida upravljeni su ka bubrežnom sinusu i prodiru u sinus, prouzrokujući na njegovom zidu ispupčenja zvana papillae renales, odnosno bubrežne kvržice. Na svakoj bubrežnoj kvržici se formira rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora kroz koje se izliva mokraća iz srži u male bubrežne čašice (calyces renalis minores).

Periferna supstancija – kora bubrega (cortex renis) je zućkaste boje i okružuje Malpigijeve i Ferajnove piramide. Delovi kortikalne supstance, koji leže između Malpigijevih piramida nazivaju se Bertinijevi stubovi (columnae renales Bertini). Delovi kortikalne supstance, koji se nalaze između Ferajnovih piramida nazivaju se izuvijani deo režnjića kore (pars convoluta lobuli corticalis).

Lobus renalisili bubrežni režanj gradi jedna Malpigijeva piramida i deo Bertinijevih stubova koji je okružuje.

Lobulus renalis ili bubrežni režnjić gradi jedna Ferajnova piramida (pars radiata lobuli corticalis) i deo kore koji je okružuje (pars convoluta lobuli corticalis).

Građa bubrega – bubreg je složena tubulozna žlezda čiji celokupni parenhim, i srž i koru, grade mikroskopske funkcionalne jedinice, nefroni.

Nefron (nephron) – osnovna jedinica građe bubrega u čijem se funkcionisanju ogleda funkcionisanje bubrega, pa je možemo smatrati ne samo osnovnom anatomskom, već i osnovnom funkcionalnom jedinicom bubrega. Ljudsko biće ima oko 1 250 000 nefrona u svakom bubregu. Kroz njega prođe približno dva kubna milimetra tečnosti na čas. Nefron se sastoji od bubrežnog telašca (Malpighii-evo telašce), u kome se filtrira krv, i bubrežne cevčice (tubulus renalis), odnosno bubrežnog tubula koji polazi od bubrežnog telašca i u kome se završava proizvodnja mokraće.

Postoje dva tipa nefrona:

1) Nefroni čiji su glomeruli smešteni blizu površine bubrega i to su tzv. kortikalni nefroni.

2) Nefroni čiji su glomeruli duboko u bubrežnoj kori, uz medulu, i nazivaju se jukstamedularni nefroni.

Bubrežno telašce (corpuscum renalis-Malpighii) sastoji se od klupceta (glomerulus renis) arterijskih kapilara, kojese uvlači u dvolisnu epitelnu čauru (capsula glomeruli – Bowmani). Glomerulus renis ima dovodni arterijski sud (vas afferens), koji se rasipa u kapilare, iz kojih nastaje odvodni sud (vas efferens), koji je takođe arterijski sud. To je jedinstven slučaj u organizmu da se od kapilara jedne arterije rađa drugi arterijski sud, pa se ova sudovna mreža u glomerulu naziva „čudesna mreža“ (rete mirabile). Između dva sloja Bowman-ove čaure otvara se sićušna pukotina – mokraćni prostor, u koji se izliva proizvod glomerularnog filtrata. Dvolisna epitelna čaura nastavlja se s ostalim delom nefrona, s bubrežnim kanalićem (tubulus renalis). Na bubrežnom kanaliću razlikuju se dva vijugava dela, početni i završni (portio contorta I et II), između kojih je umetnuta Henle-ova petlja (canalicus ansiformis) različite dužine, u zavisnosti od arhitektonike bubrega. Nekoliko bubrežnih kanalića spajaju se preko sabirnih cevčica (tubuli colligentes) i nastavljaju papilarnim kanalom (ductus papillaris). Sabirne cevčice, papilarni kanali i delovi Henle-ovih petlji ulaze u sastav bubrežne srži, a ostali delovi nefrona ulaze u sastav kore. Papilarni kanal otvara se na jednom od otvora rešetkastog polja (area cribrosa), koje se nalazi na vrhu Malpighii-eve piramide.

Bowman-ova čaura sastoji se od ljuspastog epitela, a epitelne ćelije njenog unutrašnjeg lista naležu na endotel kapilara glomerula (epiciti) i uvlače se u međukapilarna okca (endociti). Endotel kapilara sastoji se od epiteloidnih glatkih mišićnih ćelija, koje, u određenim uslovima, svojom kontrakcijom zatvaraju glomerul i isključuju ga iz krvotoka. Prvi, vijugavi deo bubrežnog kanalića i početni deo Henle-ove petlje obloženi su kockastim epitelom i predstavljaju glavni deo bubrežnog kanalića (pars principalis). Najveci deo Henle-ove petlje, koja predstavlja samo sprovodni, umetnuti deo bubrežnog kanalića, obložen je niskim pločastim epitelom. Završni, zadebljali deo Henle-ove petlje i završni vijugavi deo bubrežnog kanalića obloženi su kubičnim epitelom i predstavljaju pretermalni deo nefrona.

Bubrežni sudovi – bubreg vaskularizuju bubrežna arterija (a. renalis) i bubrežna vena (v. renalis). Bubrežni sudovi su uglavnom funkcionalni i zbog toga jako veliki u odnosu na organ.

Bubrežna arterija (a. renalis) je grana trbušne aorte (aortae abdominalis) i od nje se odvaja u visini drugog slabinskog pršljena. Desna bubrežna arterija je duža nego leva, jer trbušna aorta leži ulevo od kičmenog stuba. Pre ulaska u bubrežni parenhim bubrežna arterija se deli na 2-4 završne grane, koje prolaze kroz bubrežni sinus. Samo jedna grana a. renalis ide retropijelično. Svaka od završnih grana a. renalis pre ulaska u bubrežni parenhim deli se na međurežanjske arterije (aa. interlobares). One probijaju zidove bubrežnog sinusa i penju se kroz Bertinijeve stubove do baza Malpigijevih piramida, gde skreću pod pravim uglom prelazeći u lučne arterije (aa. arcuatae), koje se pružaju duž baza Malpigijevih piramida. Lučne arterije daju ushodne i nishodne grane. Ushodne grane prolaze između Ferajnovih piramida i nazivaju se aa. interlobulares. Od interlobularnih arterija polaze dovodni sudovi (vasa afferentia) za bubrežni glomerul, odnosno arterijsku klubad u Malpigijevim korpuskulima. Nishodne grane lučnih arterija su arteriolae rectae i one odlaze u Malpigijeve piramide.

Bubrežne vene (vv. renales) predstavljaju pratilje istoimenih arterija. U predelu baza Malpigijevih piramida nastaju vv. arcuatae. One primaju kao pritoke vv. interlobulares, koje dolaze iz bubrežnih režnjića u vv. rectae, koje dolaze iz Malpigijevih piramida. Vv. interlobares spajaju se u bubrežnom sinusu, gradeci v. renalis, koja se uliva u v. cavu inferior. Desna v. renalis kraća je nego leva, jer v. cava inferior leži udesno od kičmenog stuba.

Limfni sudovi odnose limfu u paraaortičnu grupu limfnih žlezda. Bubreg inerviše plexus renalis.

Bubrežne čašice (calices renales) – dele se na male (calices renales minores) i velike (calices renales majores). Male bubrežne čašice predstavljaju početni deo mokraćnih puteva. Nalaze se u bubrežnom sinusu, oko vrhova Malpigijevih piramida, koji štrče u bubrežni sinus. To su sluzokožno-mišićni cilindri koji jednom svojom bazom obuhvataju vrh Malpigijeve piramide, a drugom bazom, okrenutom unutra, spajaju se međusobno, gradeći velike čašice.Velike bubrežne čašice nastaju spajanjem dve ili tri male bubrežne čašice. Velikih čašica ima dve do tri u jednom bubregu i one se otvaraju u bubrežnu karlicu.

Bubrežna karlica (pelvis renalis) – prošireni deo mokraćnih puteva. Ima oblik levka spljoštenog spreda unazad. Širi kraj levka leži u bubrežnom sinusu, okrenut je upolje i na njemu se otvaraju velike bubrežne čašice. Užim krajem levka bubrežna karlica izlazi iz bubrežne duplje, savija nadole i bez jasnije granice nastavlja se mokraćovodom. Prednju stranu bubrežne karlice pokrivaju krvni sudovi bubrega, dok je njena zadnja strana slobodna, izuzev jedne manje grane bubrežne arterije i vene. Sluzokoza bubrežnih čašica i bubrežne karlice obložena je višeslojnim pločastim epitelom prelaznog tipa, koji se kod osnova bubrežnih papila nastavlja sa jednoslojnim kockastim epitelom. Oko baza bubrežnih papila obrazuju se prstenovi od mišićno-elasticnog sloja sluzokože, koji fiksiraju ulazni otvor bubrežne čašice.

Mokraćovod (ureter) je sluzokožno-mišićni kanal, dužine oko 30cm, koji se pruža od bubrežne karlice do mokraćne bešike. Gornji deo uretera, koji se nalazi u trbušnoj duplji naziva se trbušni deo mokraćovoda (pars abdominalis ureteris), a donji deo uretera, koji leži u karličnoj duplji, naziva se karlični deo mokraćovoda (pars pelvina ureteris). Granicu između njih predstavlja granična linija karlice (linea terminalis pelvis). Kalibar mokraćovoda je najmanji pri prolasku kroz zid mokraćne bešike. Na ovom mestu se najduže zadržava bubrežni kamenčić pri svom izlasku. Pored ovog suženja, mokraćovod ima jos dva, kod svog početka i u visini granične linije.

Sluzokoža uretera je pokrivena pločasto slojevitim epitelom prelaznog tipa. Ona gradi uzdužne nabore, koji omogućavaju potpuno zatvaranje lumena uretera u vremenu kada kroz njega ne prolazi mokraća. Mišićni omotač se sastoji od glatkih mišićnih vlakana, koja su grupisana i obrazuju spiralne snopove trodimenzionalnog pravca.

Mokraćna bešika (vesica urinaria) je sluzokožno-mišićni rezervoar kapaciteta oko 350 cm kubnih, u kome se skuplja mokraća u vremenu između dva pražnjenja. Nalazi se u prednjem delu karlične duplje. Puna mokraćna bešika ima kruškast oblik, sa vrhom upravljenim naviše. Baza mokraćne bešike je kod muškaraca odvojena od poda karlične duplje prostatom, semenim kesicama i završnim delovima semevoda, dok je kod žena pričvršćena vezivnim tkivom uz prednji zid vagine i uz prednju stranu vrata materice.

Sluzokoža prazne mokraćne bešike je naborana sem na dnu, gde postoji glatko trouglasto polje. Sluzokoža je pokrivena pločasto slojevitim epitlom prelaznog tipa. Njeni nabori, koji pri pražnjenju bešike postaju sve veći, omogućavaju potpuno istiskivanje mokraće. Mišićni omotač dobro je razvijen i sastoji se od glatkih mišićnih ćelija koje se grupišu i obrazuju spiralne snopove trodimenzionalnog pravca. Najdonji spiralni snopovi okružuju otvor mokraćne cevi i obrazuju sfinkter bešike, koji se nastavlja nadole i okružuje početni deo mokraćne cevi. Mišićni omotač mokraćne bešike oživčavaju simpatička i parasimpatička vlakna, koja dolaze iz karličnog autonomnog živčanog spleta.

Mokraćna cev (urethra) je izvodni mišićno-sluzokožni kanal bešike. Kod muškaraca ona služi i kao semeni put. Mokraćna cev žene duga je 3-5 cm i nju pri prolasku kroz urogenitalnu prečagu okružuje poprečno-prugasti sfinkter, čija je kontrakcija pod uticajem volje čoveka.

Sluzokoža mokraćne cevi je naborana i bogata venskom mrežom. Njeni nabori i venska mreža omogućavaju potpuno zatvaranje mokraćne cevi prilikom kontrakcije njenog mišićnog sloja. Mišićni sloj predstavljaju nastavci glatkog zatvarača mokraćne bešike.

Prostata (prostata) je neparni žlezdano-mišićni organ, koji leži ispod mokraćne bešike, između rektuma i preponske simfize. Ona je oblika i veličine kestena s vrhom okrenutim nadole. Kroz nju prolaze oba briznika i početni deo mokraćne cevi. Ulazni otvori su na bazi prostate.

Prostata je obavijena čaurom u kojoj se nalazi veliki broj glatkih mišića. Njen parenhim sastoji se od 30-50 tubuloalveolarnih žlezda, koje su obložene jednoslojnim kubičnim epitelom. Žlezde se otvaraju pomoću dva velika i petnaest malih izvodnih kanala na zadnjem zidu mokraćne cevi, bočno od semenog brežuljka. Međužlezdano tkivo sastoji se iz glatkih mišićnih ćelija koje svojim kontakcijama prazne sekret mokraće, koga sačinjava najveći deo semene tečnosti.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.